Digitalna imovina definisana je Zakonom o digitalnoj imovini kao “digitalni zapis vrednosti koji se može digitalno kupovati, prodavati, razmenjivati ili prenositi i koji se može koristiti kao sredstvo razmene ili u svrhu ulaganja, pri čemu digitalna imovina ne uključuje digitalne zapise valuta koje su zakonsko sredstvo plaćanja i drugu finansijsku imovinu koja je uređena drugim zakonima, osim kada je drugačije uređeno ovim zakonom”.
Digitalna imovina, ili kako se drugačije naziva virtuelna imovina, se deli na virtuelne valute i digitalne tokene. Virtuelne valute su definisane kao “vrsta digitalne imovine koju nije izdala i za čiju vrednost ne garantuje centralna banka, niti drugi organ javne vlasti, koja nije nužno vezana za zakonsko sredstvo plaćanja i nema pravni status novca ili valute, ali je fizička ili pravna lica prihvataju kao sredstvo razmene i može se kupovati, prodavati, razmenjivati, prenositi i čuvati elektronski”.
Za razgraničenje može pomoći sledeće pravilo – ukoliko digitalna imovina ne daje nikakva prava osim što se može koristiti za razmenu, što je slučaj sa npr. bitkoinom, onda se radi o virtuelnoj valuti. Ukoliko digitalna imovina daje još neka prava osim što se može koristiti za razmenu onda se (skoro) sigurno radi o hibridnoj digitalnoj imovini. Ukoliko digitalna imovina u sebi sadrži određena prava, ali sama digitalna imovina nije namenjena razmeni, onda se verovatno radi o digitalnom tokenu.
Izvor:Paragraf
DIGITALNA IMOVINA
